Kako bi iskalilo svoj bes prema onima koji su organizovali pobunu na brdu Čegar, osmanlijski zapovednik grada, Huršid-paša naređuje svojim vojnicima da glave poginulih Srba odseku i donesu u Niš.
Hroničari koji su opisivali ovaj događaj kažu da je paša za svaku glavu plaćao po 25 groša, a da su Sinđelićevu natakli na kolac i pobednički je doneli u Tvrđavu. Potom su njegovi vojnici doveli sve kožare iz grada i pod pretnjom smrću naredili im da oderu glave srpskih vojnika. Kože su napunili pamukom i poslali sultanu u Carigrad, a od lobanja počeše da grade Ćele-kulu.
Da bi zastrašio srpski narod, paša naređuje da se kula sagradi na putu za Carigrad, dva kilometra istočno od Tvrđave.
Izgradnja kule trajala je nekoliko dana, jer je trebalo na četiri strane u četrnaest redova uzidati po sedamnaest lobanja, ukupno 952.
O gnevu i nemilosrdnosti osmanlijskog paše govori i činjenica da je pred kraj gradnje, samo da bi se popunio poslednji red, naredio da se ubije 30 srpskih zarobljenika čije glave su neodrane uzidane u kulu.
Nekoliko dana kasnije doneli su i Sinđelićevu lobanju iz Tvrđave i stavili je na vrh. Prizor je bio zastrašujuć, a efekat suprotan od očekivanog, jer je Ćele-kula postala simbol srpskog otpora i borbe za slobodu.
Francuski pesnik , putopisac i revolucionar, Alfons de Lamartin, u svom delu „Put na istok“ naveo je svoje utiske o Ćele- kuli:
„Neka Srbi čuvaju ovaj spomenik! On će učiti njihovu decu koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im koliku su cenu njihovi očevi za nju platili.“